Koja je evolutivna prednost krvnih grupa, kako su one distribuirane u okviru populacija i da li nam je zaista važno kojoj krvnoj grupi pripadamo?
Godina je 1492. Papa Inoćentije VIII teško je bolestan. Njegov doktor predlaže da kao terapiju uzime krv od druge, zdrave osobe, a kako još ne postoji znanje o intravenskom kardiovaskularnom sistemu, jedino rešenje je da krv – popije. Terapija ipak ne prolazi uspešno, jer papa nedugo zatim umire. Međutim, ovaj događaj ostaje zabeležen kao prvi poznati slučaj transfuzije krvi.
Nizu, iz današnje perspektive naivnih, čak i bizarnih metoda za transfuziju, pridodati su i viševekovni pokušaji unošenja krvi životinja u organizam čoveka. Koliko god neuspešni, oni su ipak davali svoj doprinos nauci, makar i tako što su ukazivali na pogrešan pristup, da bi u 19. veku engleski lekar Džejms Blandel konačno shvatio da čovek može primiti samo čovečju krv. Krajem tog veka naučnici su primetili da pri mešanju krvi zdrave i bolesne osobe dolazi do njenog zgrušavanja u grudvice, čime su već došli nadomak samog rešenja ove vekovne misterije. Nedostajala je još samo poslednja karika.
Godine 1900. austrijski biolog Karl Landštajner u svojim istraživanjima odlazi korak dalje i želi da se uveri da li će do zgrušavanja doći i ako se pomeša krv dve zdrave osobe. On uzima primerke svoje i krvi svojih saradnika, meša ih svaku sa svakom, uočava zakonitosti pod kojima se neke krvi zgrušavaju, a neke ne i, konačno, dolazi do zaključka da postoje tri grupe koje imenuje A, B i O.
Ovo epohalno otkriće, vredno Nobelove nagrade, označilo je kraj viševekovnih neizvesnosti i strahova lekara u situaciji kad nekom pacijentu treba dati krv. U početku poduhvat visokog rizika, sada je postao rutinska procedura.
Gužva na eritrocitima
Danas znamo da se na eritrocitima čoveka nalaze složeni proteini i šećeri nazvani antigeni. Njih je preko 270, pa su radi lakše kategorizacije svrstani u 33 sistema. Primera radi, jedna osoba može da ima jedne antigene, druga osoba druge, a da nema prve, dok treća može imati i jedne i druge. Kad se govori o krvnoj grupi, prevashodno se misli na dva od svih ovih sistema – ABO i Rh, pre svega zbog njihove kritične važnosti pri transfuziji krvi.
Sistem ABO krvnih grupa čine samo dva antigena – šećeri N-acetilgalaktozamin i galaktoza, koji su vezani za H antigen kao osnovu. Prvi je nazvan A antigen, a drugi B antigen. Osnovu H antigen svako na svetu ima (osim jedne populacije, o čemu će biti reči kasnije), a ljudi se dele na one koji za H imaju zakačen samo A antigen (A krvna grupa), samo B antigen (B krvna grupa), oba (AB krvna grupa, što je znatno ređi slučaj), ili nemaju nijedan od ova dva (O ili nulta krvna grupa).
Ova dva antigena su postala „omražena“ onog trenutka kad su naučnici shvatili da ako pri transfuziji unesena krv ima antigen kojeg nema u krvi primaoca, njegov imuni sistem tada pokreće burnu odbrambenu reakciju. Stvaraju se antitela u krvnoj plazmi, koja počinju da žestoko napadaju i lepe se za te unete, strane antigene, stvarajući ranije pomenute grudvice. I koliko god mi bili zahvalni našem imunom sistemu što nas ovakvom reakcijom brani od stranih supstanci, razloga za brigu i te kako ima, pošto ovaj proces dalje dovodi do oslobađanja hemoglobina u plazmu, što na kraju rezultira smrtnim ishodom.
Zato se mora paziti koja krv, tj. koji se antigeni smeju uneti u koju krv. Krvna grupa A se ne sme uneti u B krvnu grupu, i obrnuto, kao što se ni AB krvna grupa ne sme uneti u obe prethodne, s obzirom na to da će u oba slučaja AB krvna grupa imati jedan antigen kog nema u primaočevoj krvi. U AB krvnu grupu se, međutim, može uneti bilo koja, jer joj nijedan antigen neće biti stran, pa neće ni biti potrebe za odbrambenom reakcijom. Zbog ovog se kaže da je AB krvna grupa univerzalni primalac. S druge strane, nulta krvna grupa je posebna po tome što, budući da nema ni A ni B antigene i da je „bezopasna“, može ući u krv bilo koje od sve četiri krvne grupe, pa se zato kaže da je ona univerzalni davalac. Ali ona je istovremeno i najranjivija kad je reč o primanju krvi, jer joj sve (osim iste, nulte) mogu naškoditi svojim antigenima.
Pored ABO krvnih grupa i njihovih antigena, od značaja za transfuziju za većinu svetske populacije je i antigen pod imenom Rh faktor. U zavisnosti od toga da li ga neko ima ili nema, kaže se da je Rh pozitivan ili Rh negativan. Rh pozitivna osoba može da primi i pozitivnu i negativnu krv, Rh negativna osoba može da primi samo negativnu, dok će pri unosu pozitivne doći do stvaranja antitela. Transfuziona reakcija ipak neće ostaviti toliko teške posledice, barem ne u prvoj transfuziji, jer se antitela protiv Rh faktora stvaraju sporije nego ona protiv A i B antigena. Pri drugoj nekompatibilnoj transfuziji već postoji opasnost od fatalnih posledica.
U jednom slučaju, međutim, drastično je opasnije nepoznavanje Rh krvne krupe određene osobe. Ukoliko bračni par želi da ima decu, od kritičnog značaja će biti poznavanje Rh faktora buduće majke, jer ukoliko je ona Rh negativna, a otac pozitivan, dete će najverovatnije biti pozitivno. Tada će njegova krv iz stomaka majke preći u njen krvni sistem, te će njen imuni sistem odgovoriti kao u slučaju transfuzije, dakle, stvaranjem antitela, koja će, opet, preći nazad u krvni sistem deteta, koje sada ima u sebi Rh antigen i antitela za borbu protiv tog antigena. U prvoj trudnoći ovaj proces neće ostaviti posledice na dete, ali u drugoj, zbog daleko većeg stvaranja antitela u krvi majke, one mogu biti jednako teške kao kod nekompatibilnosti ABO krvnih grupa, što znači da mogu dovesti do smrti. Na svu sreću, nauka je dovoljno napredovala da ukloni nedostatke ovakve situacije, koja tako može proći bez posledica.
Neizbežni faktor evolucije
Zahvaljujući nauci, mladi bračni parovi mogu da odahnu. Za to vreme, naučnike i njihovu radoznalost muče uvek novi problemi. Pre svega pitanje porekla ABO krvnih grupa u čoveku i jednako intrigantno pitanje njihove funkcije, ili svrhe.
Ako se vratimo na početak cele priče, videćemo da su nekada lekari, dajući pacijentima životinjnsku krv, bili na tragu nečeg interesantnog, makar i nesvesno. U krvi nekih životinja zaista ima krvnih grupa, a među njima su psi, mačke i miševi. Međutim, ono što je za nas posebno značajno je da jedino primati imaju ABO krvne grupe, kao one kod čoveka. To nam govori da smo pre oko 20 miliona godina morali da imamo zajedničkog pretka. Od njega su tokom evolucije krenule da se granaju nove vrste, od kojih su danas nastali, između ostalog, šimpanze, gorile, giboni i čovek. Za sve njih je zajedničko da imaju ABO krvne grupe, ali u jednome se bitno razlikuju – nemaju svi sve grupe. Čovek ima sve četiri, gorile samo B krvnu grupu, dok naši najbliži rođaci šimpanze imaju A i nultu. Zato se teoretski i može zamisliti da šimpanza leži na krevetu za transfuziju i daje krv za A krvnu grupu. Nijedna vrsta primata, osim čoveka, nema AB krvnu grupu.
Ali šta se desilo kod šimpanze sa B krvnom grupom ili kod gorile sa A krvnom grupom? Udaljavanjem vrsta jednih od drugih, kod svake od njih je dolazilo do zasebnih mutacija gena koji određuje krvnu grupu, što je za posledicu imalo nestanak ili „gašenje“ nekih krvnih grupa. Kod neke vrste će taj mutirani gen blokirati nastanak enzima koji stvara A antigen, kod neke B antigen. Prirodnom selekcijom i genetičkim driftom će vremenom jedinke bez jednog od dva antigena preplaviti celu populaciju. Naučnici su otkrili da su i kod čoveka mutacije ABO gena više puta dovodile do promene A ili B krvne grupe u nultu. To znači da je nulta krvna grupa mogla nastati više puta (najmanje tri puta) kod različitih populacija koje nisu imale dodirnih tačaka, kao u slučaju homoplazije, ili nezavisne evolucije (pojava krila kod ptica i slepih miševa).
Teško je reći od koje krvne grupe je sve počelo, tačnije, koja je bila prva, posle koje su mutacijama nastajale sve ostale. Po jednoj teoriji, AB krvna grupa je ta od koje su mutacijama nastale A, B i nulta. Po drugoj to je nulta, jer starosedeoci u Južnoj Americi i Eskimi u skoro stoprocentnom broju imaju nultu krvnu grupu.
Nešto verovatnija je treća teorija po kojoj je prvo nastao A antigen, a mutacijama tokom nekoliko miliona godina došlo je do nulte grupe, tj. nestanka A antigena, i na kraju do nastanka B antigena. Ova teorija bi mogla biti potvrđena rasprostranjenošću krvnih grupa u svetu, koje jasno ocrtavaju migracije stanovništva – A krvna grupa je najprisutnija u Evropi, nulta krvna grupa je ubedljivo najrasprostranjenija u Južnoj i Severnoj Americi i daleko je dominantnija u tom delu sveta nego što je A krvna grupa dominantna u Evropi, dok je B krvna grupa najprisutnija u Aziji, a najređa kod starosedelaca Amerike i Australije.
Rasprostranjenost krvnih grupa, ali i pitanje svrhe i koristi od njih, može se dovesti u vezu sa povećanim ili smanjenim rizikom od nekih bolesti, kao i uslovima različitih sredina u kojima su neke krvne grupe dominantne. Naime, neka istraživanja pokazuju da nosioci nulte krvne grupe imaju statistički značajno veću verovatnoću rizika dobijanja čira i istegnuća Ahilove tetive, ali i manji rizik od dobijanja raka pankreasa. A krvna grupa, s druge strane, ima veći rizik od dobijanja raka pankreasa i želuca, srčanih oboljenja i malarije. Ovo su samo neke od korelacija, ali koje same po sebi ne znače da je nosilac neke krvne grupe odmah i nosilac predispozicije da oboli od nekih od navedenih oboljenja.
Veću rasprostranjenost B krvne grupe u Aziji naučnici objašnjavaju epidemijama malih boginja i bubonske kuge, zbog kojih je opao broj ljudi sa A i nultom krvnom grupom, koje su manje otporne na ove bolesti. Isto se moglo desiti i tokom čovekove evolucije – ona krvna grupa koja je sklonija nekim bolestima je svojom redukcijom omogućila drugoj krvnoj grupi da preplavi populaciju putem genetičkog drifta. Jedno od mogućih objašnjenja zbog čega su neke grupe sklone nekim bolestima je da se određene bakterije lakše vezuju za A antigen, a neke za B antigen.
elementarium.
