Kultne žene kroz vekove

..ovde mozete stavljati sve poznate zene iz bilo koje oblasti..Zena je... zena je - zena. KULT. Otvaram ovu temu posvecenu zeni. Pishite o zenama koje su bile znachajne u istrriji, umetnosti... Dakle, o kraljicama, princezama, knjizevnicama, glumicama.. A mozete i o sopstvenoj zeni....

Katarina Velika

Jekaterina II Aleksejevna (rus. Екатери́на II Алексе́евна Вели́кая, nem. Sophie Friederike Auguste von Anhalt-Zerbst, po nadimku „Smokvica“ (Fighen),21. april, 1729. - 6. novembar, 1796), rođena kao Sofija Augusta Frederika, poznata kao Katarina Velika, vladala je kao carica Rusije od 28. juna 1762. do svoje smrti 6. novembra 1796. Bila je primer prosvećenog vladara svoga vremena.
Godine 1744, carica Elizabeta od Rusije odabrala je Sofiju za ženu svom nećaku Petru III od Rusije, svom izabranom nasledniku. Sofija je promenila ime u Katarina kada je preobraćena u rusku pravoslavnu veru. Brak je okarakterisan kao promašaj usled njenih neverstava. Brzo je postala popularna kod nekoliko političkih grupa koje su bile protiv njenog supruga. Vrlo obrazovana, Katarina je bila ukorak sa novostima iz Rusije i ostatka Evrope. Dopisivala se sa mnogo velikih umova svog vremena, uključujući Voltera i Didroa. 1762, nakon preseljenja u novi Zimski Dvorac u Sankt Petersburgu, Petar je došao na tron kao Petar III od Rusije, ali njegova ekscentrična politika je otuđila grupe koje je Katarina pridobila. Grigorij Orlov, Katarinin tadašnji ljubavnik, bio je vođa zaverenika koji su proklamovali Katarinu kao vladara, a Petar je ubijen manje od šest meseci po dolasku na tron, 17. jula 1762. Postojala je sumnja da je Katarina umešana u Petrovo ubistvo ali nikada nije dokazana.

Katarina je pripadala eri prosvetiteljstva i smatrala je sebe „filozofom na tronu“. Postala je poznata kao zaštitnik umetnosti, književnosti i obrazovanja. Pisala je komedije, fantastiku i memoare, i proučavala Voltera, Didroa i d'Alembera koji su kasnije potvrdili njenu reputaciju u svojim radovima. Bila je u stanju da dovede matematičara Leonarda Ojlera iz Berlina čak do Sankt Petersburga. Kada je Aleksandar Nikolajevič Radiščev objavio svoje „Putovanje od Sankt Petersburga do Moskve“ 1790, i upozorenja na ustanak zbog nepodnošljivih socijalnih uslova među seljacima koji su držani kao roblje, Katarina ga je proterala u Sibir. Od francuskog arhitekte Valena de la Mota traži novo krilo Zimskog dvorca nazvanog Ermitaž. To je delo savršenih proporcija u kome je ona do kraja žiovota rado provodila svoje slobodno vreme sa prijateljima. Takođe je iѕgradiola statuu Petra Velikog u Petrogradu na kojoj stoji posveta „Petru Velikom, Katarina II“.

Мата Хари

Мата Хари је било уметничко име холандске егзотичне играчице и куртизане под стварним именом Маргарета Гертреуда Зеле (хол. Margaretha Geertruida (Grietje) Zelle, 7. август 1876, Леуварден – 15. октобар 1917, Венсан). Стрељана је као немачки шпијун у току Првог светског рата.
Мата Хари

Потицала је из имућне породице. Удала се 1895. за официра шкотског порекла у холандској војсци Кембела мек Леода. Од 1897. до 1902. живели су на Јави и Суматри. Касније су се вратили у Европу и развели. Имали су двоје деце која су умрла у детињству и раној младости. Маргарета је постала егзотична плесачица у Паризу 1905. Убрзо је узела уметничко име Мата Хари, што на малајском језику значи „сунце“ или „око дана“. Била је висока, атрактивна и вешта у индијским плесовима. На сцени се појављивала скоро нага. Постигла је велики успех у Паризу. Постала је љубавница милионера и индустријалца Емила Гимеа, а имала је и низ веза са богаташима и племством. Представљала се као јаванска принцеза која је плес учила од малих ногу, што у је у Европи оног времена представљало мистерију. Поред плеса, сликала се за еротски провокативне фотографије.

За време Првог светског рата Мата Хари је путовала између Енглеске, Француске, Холандије и Шпаније. Била је куртизана многих високих официра. Постојале су гласине да ради као шпијун за Француску. Јануара 1917. једна од немачких тајних порука је помињала услуге шпијуна H-21. Француска тајна служба је овога шпијуна идентификовала као Мату Хари.

Ухапшена је 13. фебруара 1917. у хотелској соби у Паризу. Осуђена је као немачки шпијун и стрељана 15. октобра, 1917.
Њен стварни ангажман у улози шпијуна није никада био потврђен. Неки историчари сматрају да је Мата Хари жртвована да би се прикрили други промашаји француске тајне службе. Тајни документи о њеном случају ће постати јавно доступни 2017.

Судбина Мате Хари је била инспирација за више филмова.[You must be registered and logged in to see this image.]

Исидора Данкан

Изадора Данкан (енгл. Isadora Duncan; Сан Франциско, Калифорнија, САД, 26. мај 1878. — Ница, Француска, 14. септембар 1927) је америчка плесачица,ирског порекла .
Рођена је као Анџела Изадора Данкан (енгл. Angela Isadora Duncan), многи је сматрају мајком модерног плеса. Иако никада није била популарна у САД, забављала је публику широм Европе. Године 1900, преселила се у Париз.

Преминула је трагично, када јој се током вожње у „Бугатију“ дуги црвени шал уплео у точак возила и угушио је.
О њеном животу снимљен је филм „Изадора“, 1968. године, у режији Карела Рајша, са Ванесом Редгрејв у главној улози.

Koreografije je zasnivala na antičkoj grčkoj umetnosti i muzici Frederika Šopena, Riharda Vagnera i Franca Šuberta, koja nije komponovana za balet. Napisala je više članaka i rasprava o baletu i autobiografiju "Moj život".

Бila je jedan od malog broja zapadnih intelektualaca, pisaca, umetnika, pozorišnih radnika koji su umorni od sitog američkog i evropskog života videli u ruskoj revoluciji svež vetar. Ona je poverovala da se na ogromnom prostoru Rusije stvara nova svetska budućnost.

- Ja hoću da igram za mase, za radne ljude kojima je potrebna moja umetnost... Hoću za njih da igram besplatno. Želim da radim za budućnost ruske revolucije i njene dece.

Očinjena tim idealima, došla je u Moskvu uopšte ne pretpostavljajući da će ovde, jedne tople jesenje večeri, da sretne svoju sudbinu, svoju poslednju ljubav, svog jedinog zakonitog muža - velikog ruskog pesnika Sergeja Jesenjina.

A on? On se još ranije zaljubio u slavu Isidore Dankan, ali kad je konačno video tu očaravajuću ženu, silno ju je poželeo. U njemu je planula nezadrživa strast. I misli i osećanja toliko su se prepleli da su shvatili jedno drugo bez reči.

--"Evo, to je žena kakva mi je potrebna. Ona može da postane moja muza."
--"Kako je mlad! Moj bog! Koliko je mlađi od mene? Ako je... Godine i duša nisu uvek vršnjaci... A njegova duša... O kako je ona duboka... kao jama! On me privlači!

Elizabeta I Tjudor

Elizabeta I Tjudor (engl. Elizabeth I Tudor; 7. septembar 1533—24. mart 1603) bila je kraljica Engleske i kraljica Irske, od 17. novembra 1558. do svoje smrti. Ponekad nazivana Kraljica Devica (Virgin Queen) i Dobra Kraljica Bes, bila je peti, i poslednji, vladar iz dinastije Tjudora, nasledivši svoju polusestru, kraljicu Mariju I. Vladala je u periodu velikih verskih previranja. Nakon kratke vladavine polubrata Edvarda VI i polusestre Marije, čiji se način upravljanja zemljom razlikovao u svakom pogledu, njeno 44-godišnje kraljevanje dovodi do porasta engleske moći i uticaja u svetu. U trenutku kada je došla na tron, primeri dveju prethodnih žena koje su vladale Engleskom nisu obećavali mirnu i uspešnu vladavinu nove kraljice. Čak i oni koji su je podržavali nadali su se da će se udati i vlast prepustiti mužu, ali Elizabeta je imala druge planove. Ona je jednom zauvek vratila Englesku protestantizmu. Za vreme njene vladavine je porasla ekonomska moć Engleske, cvetala nauka, filozofija i kultura, započela je kolonizacija Severne Amerike i osniva se Britanska istočnoindijska kompanija.

Elizabeta je bila plahovit i ponekad neodlučan vladar. Ova druga osobina, koja je njene savetnike činila nervoznim, često je spašavala od loših političkih i bračnih odluka. Kao i njen otac, Henri VIII, bila je pisac i pesnik. Dodelila je kraljevske privilegije nekolikim organizacijama, uključujući Triniti koledž u Dablinu i Britanskoj istočnoindijskoj kompaniji.

Elizabetina vladavina naziva se Elizabetanskom erom ili Zlatnim dobom i okarakterisana je mnogim promenama u engleskoj kulturi. Vilijem Šekspir, Kristofer Marlou i Ben Džonson stvarali su za vreme ove ere. Frensis Drejk postao je prvi Englez koji je obišao Zemlju; Frensis Bekon je objavio svoja filozofska i politička gledišta.

Kraljica je bila skromna u deljenju počasti i odlikovanja. Samo devet plemićkih počasti - jedno vojvodstvo i sedam baronija engleskom, i jedna baronija irskom plemstvu - dodeljeno je za vreme Elizabetine vladavine. Elizabeta je, takođe, smanjila broj ličnih savetnika sa 38 na 19, i kasnije na 14.
[You must be registered and logged in to see this image.]

Lukrecija Bordžija

Lukrecija Bordžija, rođena 18 aprila,1480. , mecena umetnika i naučnika u vreme italijanske renesanse, vanbračna kćerka pape Aleksandra VI.je pripadala jednoj od najomraženijih porodica u istoriji, koje su se najviše plašili i oko koje su se pleli neizrecivi zločini, uključujući i Lukrecijin incest - ne samo sa bratom Čezarom, već i sa rođenim ocem, papom Aleksandrom VI. Bordžije su, bez sumnje, bile užasna loza, ali je pitanje da li sama Lukrecija zaslužuje ružnu reputaciju koja je vekovima prati.
Živela je u doba kada se shvatanje pristojnosti i morala veoma razlikovalo od današnjeg. I sama činjenica da je njen otac, Rodrigo Bordžija mogao postati poglavar Katoličke crkve govori u prilog ovoj tezi. Istoriograf Gregorovius ističe: “Nije bila ni gora ni bolja od većine žena u njeno vreme. Bila je neopterećena i uživala je u radostima života.” U rukama svog oca i brata ona je postala i oruđe i žrtva njihove političke mašinerije, protiv koje nije imala dovoljno snage da se bori.

„Impotentni” zet

Lukrecija je rođena 1840. i odrasla je u kući svoje majke. Rodrigo nijedno svoje dete nije zvanično priznao sve dok nije postao papa i bio apsolutno siguran u svoju moć. Pre nego što je napunila 11 godina isprosili su je prvi prosci, a dva meseca kasnije pojavila su se novi, još poželjniji, ali su i jedni i drugi, čim je Rodrigo uzeo trostruku krunu, bili sklonjeni, ne bi li se našao neko mnogo podobniji za njegovu prelepu ćerku.
Sa 13 godina Lukrecija je bila zlatokosa i prefinjena, belog vrata i bisernih zuba - sjajna prilika za Đovanija Sforcu, vladara Pezara. Priređeno je veličanstveno venčanje, kojem je prisustvovalo pola Rima. Brak nije dugo trajao, a tome su kumovale Bordžije. Ubrzo su shvatili da su Lukrecijinu ruku mogli mnogo bolje upotrebiti, dajući je, recimo, potomku Aragona. Odlučili su da se otarase nesrećnog mladoženje.
NJihov metod nije mogao biti gori. Svetu su objavili da je Sforca impotentan i da je njegova mlada žena i dalje devica. Sforca se zakleo da će se osvetiti Bordžijama, ali je njihova moć bila toliko jaka da je na kraju morao da potpiše priznanje da je impotentan i da napusti Rim, da mu se ne bi dogodile još gore stvari. Lukrecija se u međuvremenu povukla u manastir, ne bi li tako stekla, bar prividno, devičanski oreol i pripremila se za novi brak. Opatice su žalile što ih je morala napustiti jer je manastir vrlo brzo pretvorila u mesto ugodnog užitka.

Ko je pravi otac?

Uskoro su se Rimom proširile priče da je Lukrecija trudna i da je njen ljubavnik španski gospodin sa papskog dvora Pedro Kalderon, znan kao Peroto. Čezare Bordžija je Perota bacio u zatvor, a ubrzo nakon toga telo su mu našli u Tibru. Tada su počela govorkanja da je dete koje je Lukrecija očekivala plod incesta i da je otac, zapravo, Čezare. Dete nazvano Đovani kasnije je proglašeno vojvodom od Napija, a za sve je njegov nastanak ostao misterija.
Sledeća partija za Lukreciju takođe je bila smišljena iz političkih razloga. Na meti je bio Alfonso, nećak napuljskog kralja. Lukrecija je izgubila glavu čim ga je ugledala, a Čezare nije štedeo na raskoši venčanja. Sve je izgledalo dobro dok krvožedni Čezare nije ponovo započeo političke spletke. Nedugo potom on i mladoženja bili su na ratnoj nozi. Alfonso je prvo pretučen na ulici i Lukreciji je donet polumrtav, s razbijenom glavom i jezivim ranama po telu. Jede večeri, dok se Alfonso odmarao u kući, upala je grupa provalnika i jedan od njih ga je ubio. Lukrecija je poslata izvan Rima, gde je neko vreme gorko žalila za izgubljenim mužem. Ipak, ona je bila Bordžija i uprkos svojim osećanjima prema Alfonsu, obrisala je suze i sačekala da vidi šta su joj otac i brat sledeće pripremili.



Veze s pesnicima

Po treći put Lukrecija se udala za Alfonsa, sina vojvode od Ferare. I dalje je bila predmet ogovaranja i spletki, a mnogi su je vezivali za pesnika Pjetra Bemba. Za njegovu poeziju se verovalo da je velikim delom inspirisan časovima strasti provedenim u Lukrecijinom naručju. Još opasnije je bilo prijateljstvo koje je gajila prema pesniku Erkolu Stronciju. Užasan skandal je izbio kad je Stroncijev leš, umotan u ogrtač, sa znacima surovog nasilja, nađen na ulici. Oni koji su mrzeli i samo ime Bordžija verovali su da je Lukrecija organizovala ubistvo, jer je bila ljubomorna pošto je čula da pesnik namerava da se ženi.
[You must be registered and logged in to see this image.]

Katarina Mediči

Katarina Mediči (ital. Caterina Maria Romula de’ Medici, fr. Catherine de Médicis, 13. april 1519, Firenca—5. januar 1589, Bloa) bila je uticajna francuska kraljica u doba verskih ratova u Francuskoj (16. vek).

Katarina je bila kći vojvode Lorenca II Medičija (1492-1519), vojvode Urbina, i Madlene de la Tur od Overnje (1495-1519). Oba roditelja su joj umrla nekoliko nedelja posle njenog rođenja. Od njih je nasledila titule kontese Overnje i vojvotkinje Urbina. Odrasla je u Italiji.

Venčala se sa budućim kraljem Francuske Anrijem II 1533. kada je imala 14 godina. Od 1547. postala je kraljica Francuske. Sa mužem je imala desetoro dece, od kojih su troje umrli kao novorođenčad. Tri poslednja francuska kralja iz dinastije Valoa, kraljevi Fransoa II 1559–1560, Šarl IX 1560–1575, Anri III 1575–1589, bili su sinovi Katarine Mediči.

Njena najstarija kći, Elizabeta, postala je žena španskog kralja Filipa II, a najmlađa preživela kći, Margareta (poznata kao kraljica Margo), udala se za protestanta Anrija od Navare, koji će kasnije postati francuski kralj Anri IV po liniji ovog braka.

Sva njena deca, osim Margarete, bila su bolešljiva, tako da je ona u dugom periodu, posle smrti supruga 1559. kada je postala regent, bila de fakto vladar Francuske.

Posle čitanja Nostradamusovog almanaha za 1555, koji je pominjao opasnosti za kraljevsku porodicu, postala je njegov veliki poštovalac. Pozvala ga je u Pariz da izradi horoskope za nju i njenu decu. Dala mu je funkciju kraljevog savetnika i lekara.

Za vreme vladavine Katarine Mediči, avgusta 1572, u Parizu i širom Francuske se odigrao masakr protestantskih plemića, u istoriji poznat kao Vartolomejska noć. U to vreme se smatralo da je kraljica direktno odgovorna za masakr. Ona se javno trudila da se distancira od ovog masakra i od verskog rata koji je usledio. Sve vreme je nastojala da održi autoritet kraljevske vlasti u uslovima haosa građanskog rata katolika i protestanata.

Pored vladarske i političke uloge, Katarina Mediči je bila veliki mecena renesansne umetnosti.[You must be registered and logged in to see this image.]

Madam Pompadur

Madam Pompadur (fr. Madame de Pompadour) (29. decembar 1721—15. april 1764) bila je dobro poznata kurtizana i čuvena ljubavnica francuskog kralja Luja XV . Rođena je kao Žana Antoaneta Puason. Imala je ogroman uticaj na kralja Luja XV , toliko da se mešala u veliki broj tema, od vojnih pitanja do spoljnjih poslova. Smatrali su je odgovornom i zbog Sedmogodišnjeg rata.
Rođena je kao Žana Antoaneta Puason 29. decembra 1721. u Parizu. Sumnjalo se da je njen biološki otac bio bogati finansijer Le Norman de Turnehem, koji je postao njen legalni staralac, kada je njen službeni otac bio prinuđen 1725. da napusti zemlju nakon jednog skandala. Njen mlađi brat je Abel Fransoa Puason de Vandijer, koji je kasnije postao markiz od Marinjija. Bila je inteligentna, lepa i obrazovana. naučila je da pleše, gravira i svira na klavikordu.

U dobi od devenaest godina udala se 1741. za Šarla Gijoma le Norman Detjola, nećaka od njenog staratelja. Sa njim je imala dvoje dece, dečaka , koji je umro 1742. godinu dana nakon rođenja i devojčicu Aleksandrinu Žanu, rođenu 10. avgusta 1744. Savremenici su bili mišljenja da je pna poprilično lepa. Inače suprug je ubrzo postao lud za njom, a ona je vladala modnim svetom Pariza.

Mladi kralj Luj XV je uočio 1745. Žanu Puason. Grupa dvorskih službenika, uključujući i njenog tasta namamili su je da bude kurtizana kralja Luja XV , koji još nije prežalio smrt svoje druge ljubavnice vojvotkinje od Šatoroa. Žana Antoaneta je februara 1745. bila pozvana na kraljevski maskenbal , kojim se proslavljalo venčanje kraljevog sina. Do marta 1745. postala je redovni posettilac dvora, a kralj joj je namestio mesto u Versaju. Kupio joj je Pompadur, prvu od šest rezidencija. U julu 1745. kralj ju je proglasio markizom. Ona se legalno rastala od supruga, a 14. septembra 1745. već je i formalno predstavljena na dvoru.[You must be registered and logged in to see this image.]

Hipatia iz Aleksandrije (370-415). Ona je vjerovatno prva žena koja je ostavila trag u matematici. Ubijena je na svirep način zbog "jeresi".
[You must be registered and logged in to see this image.]

Golda Meir


(1898-1978)

--------------------------------------------------------------------------------

Golda Meir was born in Kiev in 1898. Economic hardship forced her family to emigrate to the United States in 1906, where they settled in Milwaukee, Wisconsin.

In high school she joined the Zionist group, "Poalei Zion" (Workers of Zion). She immigrated to British Mandate Palestine in 1921 with her husband, Morris Myerson, and settled in Kibbutz Merhavya.

Moving to Tel Aviv in 1924, she became an official of the Histadrut Trade Union and served in a managerial post with the union's construction corporation, Solel Boneh. Between 1932 and 1934 she worked as an emissary in the United States, serving as secretary of the Hechalutz women's organization; she also became secretary of the Histadrut's Action Committee, and later of its policy section.

When the prestate British Mandatory Authorities imprisoned most of the Jewish community's senior leadership in 1946, she replaced Moshe Sharett as head of the Jewish Agency's Political Department, the chief Jewish liaison with the British. Elected to the Executive of the Jewish Agency, she was active in fundraising in the United States to help cover the costs of the Israeli War of Independence, and became one of the State's most effective spokesmen.

In 1948, David Ben-Gurion appointed Golda Meir to be a member of the Provisional Government. A few days before the Declaration of Independence, BenGurion sent her disguised as an Arab on a hazardous mission to persuade King Abdullah of Jordan not to attack Israel. But the King had already decided his army would invade the Jewish state following the British departure.

In June 1948, Meir was appointed Israel's Ambassador to the Soviet Union. Elected to the Knesset as a Mapai member in 1949, she served as Minister of Labor and National Insurance until 1956. In June 1956, she became Foreign Minister, a post she held until January 1966. As Foreign Minister, Meir was the architect of Israel's attempt to create bridges to the emerging independent countries of Africa via an assistance program based on practical Israeli experience in nation building. She also endeavored to cement relations with the United States and was successful in creating extensive bilateral relations with Latin American countries.

Between 1966 and 1968, she served as SecretaryGeneral of Mapai, and then as the first SecretaryGeneral of the newly formed Labor Party. When Prime Minister Levi Eshkol died suddenly in early 1969, the 71yearold Meir assumed the post of Premier, becoming the world's third female Prime Minister (after Sirimavo Bandaranaike of Sri Lanka and Indira Gandhi of India).

As Prime Minister she inherited Eshkol's second National Unity Government administration, but this broke up over the question of continuing the cease-fire with Egypt in the absence of a peace treaty. She then continued in office with the Alignment (Labor & Mapam), the National Religious Party and the Independent Liberals.

The major event of her administration was the Yom Kippur War, which broke out with massive coordinated Egyptian and Syrian assaults against Israel on October 6, 1973. As the postwar Agranant Inquiry Commission established, the IDF and the government had erred seriously in their assessment of Arab intentions.

Although she and the Labor Party won the elections (postponed due to the war until December 31, 1973), she resigned in 1974 in favor of Yitzhak Rabin. She passed away in December 1978 and was buried on Mount Herzl in Jerusalem
...jedna od najepših rečenica koje sam čula:

možemo da oprostimo što ste nas ubijali, ali ne možemo da vam oprostimo što ste nas naterali da vas mrzimo..

Lou Andreas-Salomé (1861-1937)
[You must be registered and logged in to see this image.]Llou Andreas Salome se rodila 1861. u Sankt Petersburgu.onda je pala Evropa pod njene noge. i neki posebni muskarci: Niche, Rilke,Re, Frojd... Niche ophrvan i skrhan jer ga je odbacila za deset dana ispisuje prvi tom "tako je govorio Zaratustra". Fransoaz Ziru se pita sta bi bilo da je lu delila Niceovu ljubav?

za lu salome :
"oslepi me, videcu te
zapusi mu usi, cucu te
taman i bez nogu dohodacu do tebe
cak i bez usana pominjacu tvoje ime
slomi mi ruke, zagrlicu te
srcem kao rukom
ucutkaj mi srce, mozak ce nastaviti da kuca,
a ako ga zapalis
nosicu te na svojoj krvi..."

Frojd ju je zvao razumnicom."

Amelija Erhart


Amelija Erhart , Rodjena je 24.07.1898.god i zivela je u pionirsko doba avijacije .
Pustolovnog duha , sklona takmicenju , posvetila se letenju .
Za vreme WWI ona je bila vojna bolnicarka , a nekoliko godina bila je socijalni radnik u Bostonu .

Amelija je postala poznata sirom Sveta kada je , juna 1928.god postala prva zena koja je preletela Atlanski okean .
Dodeljena joj je pocasna titula "Komandant leta" iako je ustvari pilotirao Vilmer Stulc .
Letenje je izvrseno hidroavionom Foker F VII/3M , a Stulca i Ameliju pratio je i mehanicar Luis Gordon .
Avion je imao tri motora Raid-Vajervild od po 300 KS sa po devet cilindara u zvezdi na vazdusno hladjenje , kojima je postizao brzinu od 179 km/h . Foker je svoj let preko Atlantika zapoceo 17.06.1928.god a sleteo je nakon 20 h i 40 min blizu Svensa . Iako Amelija nije zelela da propusti priliku da preleti okean , ipak nije htela da je javnost zbog toga slavi i hvali . U telegramu naslovljenom na predsednika SAD Kulidza , ona je posteno iznela cinjenice :
"Uspeh je u potpunosti zasluga gospodina Stulca koji je kod Valentije samo za milju skrenuo sa pravca , iako je slepo leteo medju oblacima 2246 milja , prosecnom brzinom od 113 milja na cas ."
Ovako stecena slava i nadimak "Ledi Lindi" , kojim su je uporedjivali sa Carlsom Lindbergom , tako su je pogodili da je po svaku cenu zelela da preleti Atlanski okean kao pilot .
...



Amelija Meri Erhart (engl. Amelia Mary Earhart) (Ečinson, Kanzas 24. jul 1897. - nestala iznad Pacifika, 2. jul 1937.), je američki pilot, prva žena koja je preletela avionom Atlantski okean. Prvi put 17. do 18. juna 1928. godine sa pilotom Vilmerom Šulcom kao putnik, a 20. do 21. maja 1932. kao pilot. Jula 1935. letela je sama od Havaja do Kalifornije 18 sati i 16 minuta pri čemu je preletela 3860 kilometara. Poginula je u oblasti Pacifika prilikom leta oko sveta.

Chuchuk Stana....horopskopski znak lav....lepa i hrabra......žena hajdook veljka....
porodici doseljenih Hercegovaca, u Sikolu je rođena Stana, oko 1795. godine. Imala je dve sestre, Stojnu i Stamenu, i brata Mihajla.

U Srbiji je običaj da se pripremaju darovi za svatove, pa je tako Stani sledovalo da joj se posle petnaeste godine života priprema devojačka sprema. A ona je baš bila razlog da se sretne sa Hajduk Veljkom u Poreču, gde je otišla da se požali na neke bećare, koji su pohodili Sikole i odneli joj deo opreme. U kući Nikole Abraša posle susreta nije se vratila u selo. Hajduk Veljko je uze sebi a zatim seoženi njome, potkupivši neke popove da crkva ozakoni njihovu bračnu vezu. To mu je bio drugi brak u kome nije bilo poroda.

Sa hajduk Veljkom je Stana išla ponekad u pobedonosne pohode pošto je znala da rukuje oružjem i konjem.

Mala i krhka (zbog čega je i dobila nadimak „Čučuk“) uvek je opremala Hajduk Veljka pred bojeve i juriše. Dočekivala bi ga premorenog i ugađala mu život ali nije sa njim bila za sofrom. Takvi su bili običaji, prihvaćeni od Rusa. Gostila je i služila sve bećare koji su pozivani da dođu na Baba finku, njihovo porodično stecište. I Ruse je susretala, ali se držala „dalje od stola“. Posle Hajduk Veljkove pogibije, izbegla je i živela u Pančevu.

Udala se zatim za kapetana Georgakisa, jednog od vođe Heterističkog ustanka u Grčkoj. Prateći ovog junaka, prognanog ustanika, prelazi da živi u Vlaškoj. Posle turskih naleta sa ciljem da ih likvidiraju sklonili su se u Bukureštu.

Čučuk Stana je već imala troje dece: Milana, Aleksandra i kćer Jevrosimu, tako da je to bio osnovni razlog da pređu u rusiju a zatim da žive u Hotinu, gde su senalazile i grupe srpskih ustanika. Posle izbijanja ustanka Heterista 1821. godine, među kojima je biolo i Srba, kapetan Jorgać (Georgakis Nikolau Olimpos) se sa svojih 480 saboraca smestio u manastiru Seku, u severnoj Moldaviji. U toku ratnih operacije bili su opkoljeni jedinicama Velike turske vojske. Izlaz su našli u samoubilačkom paljenju baruta i eksploziva. Zajedno sa Heteristima u vazduh su odleteli i Turci.

Čučuk Stana se 1842. godine zajedno sa decom, preselila u Atinu gde je umrla i sahranjena 1849. godine.

„Nije doživela da još jednom vidi rodno Sikole i planinu Deli Jovan“.

MARIJA KALAS
(Maria Anna Sofia Cecilia Kalogeropoulos, grč. Μαρία Καλογεροπούλου, 2. decembar 1923, Njujork - 16. septembar 1977, Pariz), grčka operska pevačica rođena u SAD. Uprkos svoje relativno kratke karijere, okončane u četrdesetim godinama života, Marija važi za jedan od najvećih soprana u istoriji opere.

Marija Kalas je rođena u Njujorku u porodici grčkih emigranata. Sa majkom i sestrom se vratila u Grčku 1937. Međunarodnu karijeru je počela 1947. i s velikim uspehom pevala na najvećim svetskim operskim scenama. Prvi veliki trijumf je doživela 1949. kada je u Veneciji sa uspehom nastupila u dve veoma različite uloge u operama Vagnera i Belinija. Tokom cele karijere Kalas je često demonstrirala sposobnosti u pevanju raznovrsnih sopranskih arija, od dramskih do koloraturnih. Njen vokalni raspon je bio blizu tri oktave. U La Skali je prvi put nastupala 1951. u operi „Sicilijansko večernje“, i ovaj teatar je bio njena glavna scena tokom pedesetih. U Londonu je redovno nastupala od 1952, a tu je i završila opersku karijeru 1965. Posle toga nastupila je samo u recitalima 1973. i 1974. Sredinom karijere, 1953-1954, Kalas je naglo smršala izgubivši 35 kilograma. Neki kritičari smatraju da je ova promena doprinela opadanju kvaliteta njenog glasa u nekim operskim ulogama, dok drugi smatraju da je joj je glas postao mekši i zavodljiviji.

Marija Kalas se ubraja među znamenite reformatore opere, kao što su Rihard Vagner i Arturo Toskanini. Kultura druge polovine XX veka se neminovno povezuje sa njenim imenom. Početkom 50-ih godina, pojavom postmodernizma, opera XIX veka postala je estetski anahronizam. Marija Kalas je vratila opersku umetnost na vrhunski nivo. Najviše je pevala opere belkanta, gde se nije ograničila na virtuozne kolorature u operama Belinija, Rosinija i Donicetija, već je svoj glas pretvorila u glavno izražajno sredstvo. Bila je univerzalni pevač, sa dijapazonom od klasičnih ozbiljnih opera (opera serija) do poznih Verdijevih opera, verističkih opera Pučinija i Vagnerovih drama.

Usponu njene karijere doprinela je pojava gramofonskih ploča sredinom prošlog veka, kao i prijateljstvo sa producentom kompanije EMI Volterom Legeom.

U privatnom životu, poznata je dugogodišnja ljubavna veza Marije Kalas sa milionerom Aristotelom Onazisom. Postoje svedočanstva da su njih dvoje su imali sina koji je umro kratko po rođenju 1960.

Теодора (супруга Јустинијана I)
[You must be registered and logged in to see this image.]
Теодора (рођена око 497, умрла 28. јуна 548) била је супруга источноримског (византијског) цара Јустинијана I и његов најближи саветник и сарадник преко двадесет година.
На цариградском двору Теодора је увела врло строг и крут церемонијал. Јустинијан је ценио њен савет и изгледа да ју је третирао као свог савладара.
Царичин положај на двору ипак се учврстио након устанка "Ника" (13.-18. јануара) 532. у Цариграду. Пошто су удружене деме Зелених и Плавих заузеле кључне положаје у Цариграду и пошто су побуњеници извикали за цара Ипатија, сестрића Анастасија I, Јустинијан је у присуству својих најближих саветника 17. јануара наредио да се двор евакуише у Хераклеју. Када су мушкарци заћутали, Теодора се обратила окупљенима:

"Да ли жена треба да пружи мушкарцима узор храбрости, о томе сада не вреди расправљати. У тренуцима безнадежне опасности свако треба да чини онолико колико може. Ја мислим да сада не треба бежати, чак иако нам бекство донесе сигурност. Свако ко се роди не може избећи смрт, али ја ипак не могу поднети да онога ко је био цар видим као изгнаника! Надам се да нећу доживети да видим себе без царског пурпура, нити да ме људи које срећем не ословљавају као царицу! А ако ти желиш да се спасеш, о Царе, то је бар просто. Имамо новца, море је пред тобом а ту су и бродови. Али, ипак упитај себе, када будеш био на сигурном, да ли би трампио такву сигурност за смрт. А што се мене тиче, ја ипак ценим ону стару изреку која каже да је пурпур достојан покров.“

(Прокопије, Историја Јустинијанових ратова, I 24, 33-37, превод са енглеског.

После ових речи, прво су се пренуле војсковође Велизар и Мунд који су разрадили план обрачуна са побуњеницима. Наредног дана, 18. јануара малобројна али одлучна царска војска се на хиподрому сурово обрачунала са побуњеницима и наводно масакрирала 30 000 људи. Јустинијанов режим најзад је учвршћен а заједно са њим и шачица оних који су подржавали Јустинијана у најтежим часовима. Испред свих царица Теодора, поуздан пријатељ и одан савезник, али и неумољив непријатељ.

Ana Bolen
..zena koja je uticala na istoriju.Rođena od 1501 do 1507 –pogubljena 19. maj 1536.. Bila je druga od šest žena engleskog kralja Henrija VIII. Ostala je upamćena kao majka slavne kraljice Elizabete I i kao zena zbog koje je HenriVIII.. izvrsio reformu crkve i sebe proglasio za vrhovnog poglavara engleske aglikanske crkve,raskrstivsi sa katolickom crkvom i papom..
Sa 13 godina postala je dvorska dama nadvojvotkinje Margarete Austrijske (kćeri cara Maksimilijana I) u Holandiji, a kasnije je bila i na dvoru francuske kraljice Klaudije. Godine 1521. vraća se u Englesku i postaje dvorska dama kraljice Katarine Aragonske kada upoznaje i Henrija VIII, koji se oko 1525. u nju zaljubljuje. Venčali su se tajno, a 25. januara 1533. i javno. U maju iste godine službeno je poništen Henrijev prvi brak sa Katarinom Aragonskom. Dana 7. septembra 1533. rađa im kći, princeza Elizabeta (kasnije kraljica Elizabeta I). Sledeće dve Anine trudnoće završile su pobačajem i nije uspela Henriju roditi toliko željenog muškog naslednika. Kralj je ljubovao sa brojnim dvorskim damama, a posebno je bio privržen Džejn Simor. Ana Bolen je 2. maja 1536. uhapšena i optužena za preljubu, incest, izdaju i bacanje čini. 15. maja je izvedena pred sud i uprkos slabim dokazima i zaklinjanju u vlastitu nevinost osuđena na smrt. Pred odrubljivanje glave, sa smeškom je rekla egzekutoru: Nećete imati mnogo problema sa mnom, ja imam vrat. Znaće me kao Bezglavu kraljicu. Njena cerka..Elizabeta Tjudor, krunisana u Vestminsteru kao engleska kraljica Elizabeta Prva, nesumnjivo jedna od najznačajnijih ličnosti u istoriji Engleske[You must be registered and logged in to see this image.]

Јелена (мајка цара Константина)
[You must be registered and logged in to see this image.]
Флавија Јулија Хелена (лат. Flavia Iulia Helena), (рођ. око 249, умрла око 329. год.), познатија само као царица Јелена или св. Јелена, била је мајка римског цара Константина I Великог. По традицији, насталој већ у 4. веку, Хелена је у Јерусалему пронашла једну од највећих хришћанских реликвија Часни крст, па се због тога поштује као светица и у Римокатоличкој и у Православној цркви.

Традицију о Јелениној кључној улози у проналажењу Крста први је забележио епископ Цезареје Геласије (367—395?) у својој данас изгубљеној Историји Цркве. Међутим, Геласијево дело је почетком 5. века једним делом превео и адаптирао на латински Руфин из Аквилеје тако да нам је првобитна легенда о Јелени и открићу Часног крста ипак сачувана. По Геласију, Јелена је недуго после Никејског сабора 325. имала визију надахнуту од стране Бога захваљујући којој је отпутовала у Јерусалим да потражи Часни крст. Међутим, у древном граду право место Голготе је одавно било заборављено, али је Јелени нова визија открила место сада закривено паганским храмом. Царица је наредила рушење храма након чега су пронађена три крста, пошто је Христ био разапет са још двојицом разбојника тако да Исусов крст није било могуће идентификовати. Најпосле, Макарије Јерусалемски је однео сва три крста код једне тешко болесне госпе и након два покушаја, трећи крст се показао као чудотворан и излечио је болесницу. На тај начин препознат је Часни крст који је Јелена сместила у цркву коју је подигла на месту открића, док је фрагменте крста и клинове коришћене у распећу послала као реликвије свом сину Константину у Цариград.

Катарина Велика
[You must be registered and logged in to see this image.]
Јекатерина II Алексејевна (рус. Екатери́на II Алексе́евна Вели́кая, нем. Sophie Friederike Auguste von Anhalt-Zerbst, 21. април, 1729. - 6. новембар, 1796), рођена као Софија Аугуста Фредерика, позната као Катарина Велика, владала је као царица Русије од 28. јуна 1762. до своје смрти 6. новембра 1796. Била је пример просвећеног владара свога времена.

Катарина је од Русије направила доминантну силу на Блиском истоку, након Првог руско-турског рата (1768. - 1774.). Покушала је да направи поделу европског дела Отоманске империје по пољском моделу, али је постигла знатно мањи успех. Анектирала је Крим 1783, мање од девет година пошто је постао самосталан као резултат првог рата Русије и Турске. Отоманска империја је започела Други руско-турски рат (1787. - 1792.) за време Катаринине владавине. Овај рат се завршио Мировним споразумом из Јашија (Румунија), који је легитимисао руско право на Крим.
На крају, додала је око 518.000 km² руској територији.

Kneginja Milica (*oko 1335 — †11. novembar 1405), bila je žena srpskog kneza Lazara i pravoslavna svetiteljka.
Poreklom je iz vladarske porodice Nemanjića. Njen otac bio je knez Vratko, u narodnoj tradiciji poznatiji kao Jug Bogdan. Vratko je bio praunuk Nemanjinog sina Vukana i unuk Vukanovog sina Dimitrija u monaštvu Davida. David je sazidao manastir Davidovicu i praznuje se kao svetitelj u Srpskoj pravoslavnoj crkvi svakog 7. oktobra.
Milica je rođena je oko 1335. godine, a oko 1353. udala se za Lazara Hrebeljanovića. Posle smrti cara Uroša Lazar postaje knez Raške sa prestonicom u Kruševcu.


Kad joj je muž 1389. poginuo u Kosovskoj bici, Milica je upravljala narodom i državom, jer su joj sinovi bili još deca. To su za državu bila teška vremena. Kada je njen stariji sin Stefan odrastao, postao je vladar. Tada je mogla da napusti državna poslove. Otišla je sa svojom rođakom Jefimijom u manastir Ljubostinju, koji je sama osnovala. U njemu se zamonašila i dobila ime Evgenija. Pred smrt primila je monaški zavet velike shime i dobila novo ime Efrosinija. U manastiru Ljubostinji provela je svoje poslednje dane, tu je preminula 11. novembra 1405. godine. U tom manastiru je i sahranjena.
Srpska pravoslavna crkva je proslavlja kao svetiteljku 19. jula po crkvenom kalendaru ili 1. avgusta po novom kalendaru. Istog dana proslavlja se i njen sin despot Stefan Lazarević.
Kneginja Milica se bavila i diplomatskom delatnošću, zajedno je sa Jefimijom 1398. išla kod sulatana Bajazita da zastupa interese svoga sina Stefana. Tom prilikom je izdejstvovala prenos moštiju svete Petke iz Vidina u Beograd. Mošti su bile smeštene u kapelu svete Petke na Kalemegdanu, danas su one u rumunskom gradu Jaši.
Bavila se i književnošću, poznata su njena dela „Molitva matere“ i „Udovstvu mojemu ženik“. Smatra se da su književni dar od nje nasledili ćerka Jelena Balšić i sin despot Stefan.

Lise Meitner
[You must be registered and logged in to see this image.]

Lise Meitner (Beč, 7./17. studenog 1878. – Cambridge, 27. listopada 1968.) je austrijska fizičarka koja je proučavala radioaktivnost i nuklearnu fiziku. Kemijski element 109 meitnerij nazvan je u njezinu čast.

Rođena je kao 8 dijete u židovskoj obitelji u Beču. Unatoč protivljenju njezinih roditelja, išla je na bečko sveučilište i studirala znanost. Tu ju je podučavao istaknuti fizičar Ludwig Boltzmann. A 1905. godine postala je prva žena na sveučilištu koja je dobila diplomu iz fizike. Kasnije ide u Berlin da bi učila zajedno sa Planckom i radila sa Hahnom. Godine 1918. Otkriva jedini dugovječni izotop elementa protaktinija.

Nakon otkrivanja neutrona došlo je do pitanja mogu li se umjetno stvoriti elementi teži od uranija. Tada je počela znanstvena utrka između Rutherforda u Britaniji, Irene Joliot-Curie u Francuskoj, Fermija u Italiji i Meitner-Hahn ekipe u Berlinu. Tada se mislilo da bi to otkriće moglo otkrivaču donijeti Nobela, no tada još nitko nije vjerovao da bi se to moglo iskoristiti u izgradnji nuklearnih oružja.

Iako je i Lise zajedno sa Hahnom radila na projektu nuklearne fisije, samo je Hahn dobio Nobelovu nagradu za kemiju 1944. godine. Unatoč širem mišljenju publike da je i Lise trebala dijeliti nagradu sa njim. Ona je fizikalna objašnjenja o fisiji objavila zajedno sa svojim nećakom.

Pošto su se ta saznanja mogla iskoristiti za izradu bombe, a bila su u nacisitičkim rukama, fizičari Leo Szilard, Edward Teller, i Eugene Wigner su stupili u akciju i nagovorili Einsteina da napiše pismo upozorenja tadašnjem predsjedniku Rooseveltu. To je dovelo do osnivanja projekta Manhattan. Lise je na to odgovorila :
Ne želim imati ništa s bombom!.

Валентина Терешкова

[You must be registered and logged in to see this image.]

Валентина Терешкова (рус.: Валенти́на Влади́мировна Терешко́ва) (рођена 6. марта 1937. године у Масленикову, Русија) је руски космонаут, прва жена у свемиру.

Са космодрома Бајконур у данашњем Казахстану 16. јуна 1963. године лансирана је у свемир у васионском броду Восток 6.

Била је удата за руског космонаута, трећег човека у свемиру, Андријана Николајева. Британски бенд Компутер (енг. Komputer) има песму названу по Валентини која је инспирисана њеном биографијом.

Катарина Велика

[You must be registered and logged in to see this image.]

Јекатерина II Алексејевна (рус. Екатери́на II Алексе́евна Вели́кая, нем. Sophie Friederike Auguste von Anhalt-Zerbst, 21. април, 1729. - 6. новембар, 1796), рођена као Софија Аугуста Фредерика, позната као Катарина Велика, владала је као царица Русије од 28. јуна 1762. до своје смрти 6. новембра 1796. Била је пример просвећеног владара свога времена.

Катарина је од Русије направила доминантну силу на Блиском истоку, након Првог руско-турског рата (1768. - 1774.). Покушала је да направи поделу европског дела Отоманске империје по пољском моделу, али је постигла знатно мањи успех. Анектирала је Крим 1783, мање од девет година пошто је постао самосталан као резултат првог рата Русије и Турске. Отоманска империја је започела Други руско-турски рат (1787. - 1792.) за време Катаринине владавине. Овај рат се завршио Мировним споразумом из Јашија (Румунија), који је легитимисао руско право на Крим.
На крају, додала је око 518.000 km² руској територији.

Jeanne Manford maršira sa sinom tokom gej Parade Ponosa. [1972]
Jeanne je bila u grupi, odnosno u organizaciji „Roditelji, Porodica i Prijatelji lezbejki i homoseksualaca“
[You must be registered and logged in to see this image.]

Anna Fisher, je Američka astronautkinja, i prva „žena-majka u svemiru“ [1984]
[You must be registered and logged in to see this image.]